Kad sam se trebala udati, moja očekivanja su bila sljedeća: Sve sto nemam ili nisam postigla kod babe i mame, kod muža ću. On me voli kao nikog, a i ja njega. Dakle, konačno ide uzivanje u zivotu koje podrazumijeva malo na more, pa malo na planine, pa skoknemo do Venecije, pa do Pariza… Kad nam je dosta svega, uhvatimo se za rukice i pobjegnemo u neki hotelčić sa bazenom… Pa malo kupkice, masažice, plivanje… A u međuvremenu stalno se cmačemo, mazimo, šapućemo… Bez obzira koliko godina da prođe, mi ćemo zauvijek ostati dvoje golupčića koji guču jedno drugom najljepše pjesmice…
I moram priznati, nisam bila daleko od očekivanog. Gotovo sve se obistinilo.
Svako malo trknemo do Cazina, mojim roditeljima, nekad i do Zenice. Kad nas moji istjeraju, odemo njegovima. A onda kad nas njegovi istjeraju, uhvatimo se za rukice i pobjegnemo vani, kositi i kupiti travu ili opalo lišće, umorimo se pa od muke samo brecamo jedno na drugo… Oznojeni i usmrđeni, nabrajamo ko je kriv što je e’vlika trava izrasla, a ko što je e’vliko lišće moralo otpasti, on veli da sam ja, ja velim da je on i tako… Nakon toga, umjesto cmakanja i šaputanja, on koristi grablje i radne rukavice, zavisi šta mu šaka dopadne, pa me malo, ono kao romantično gađa, jer nisam pokupila kako treba, svaki listić… Sve uz medene riječi poput: Nehljebarko i sl… Ima li išta romantičnije od toga? Neee… Koža mi se naježi od miline, pa sve poželim da mu u zagrljaj potrčim, ‘nako dok smo horni za ljubakanje… Ne treba griš’ti duše, znali smo često do Dervente otići, ali i do Kalesije na kolač ili kahvu…
Sve je to ljubavna čarolija… Najljepše od svega mi je kad sam umorna, pa ne stignem napraviti veceru, on poviče: Šta sam ja ovo oženio?! On to toliko radosno kaže, pa me pogleda nježno, da me sve trnci prođu. Onda ja povičem: Krajiškinju dusooo, ‘vaku mater više ne rađa… E sad si zaslužio poljubac. I tako se stalno šalimo…
Često se znamo zezati na moj račun, ili na njegov. Sjećam se nedavno sam mu peglala hlače, i valjda sam previše pojačala peglu, izgorim ih malo, velim mu: Evo ove su sad hit, izdarane, sad se ‘vake nose… Kaže on: Pa to su mi nove hlače! Pa rekoh: Izvini, nisam namjerno…
On se naljuti, baci i hlače i peglu… Ja to fino sve pokupim, i hajmo dalje… Eeee kako nam je lijepo… Sve mi to u med pretvorimo… Sve kroz šalu, bez žurbe…
Helem, mogu reći da su se sva moja očekivanja zaista ispunila, i mnogo više od toga. Nisam očekivala da ću kuhati tri puta dnevno, on mi je i to omogućio, duša draga. Kupio mi je nov električni šporet, ma da vidite kad ono kolo na šesticu okrenem, čorba sad pa sad, bude gotova. I garancija ima, na pet godina. Sve aminam da se pokvari prije garancije, al’ jok, nema mu smrti. Da budem iskrena, nisam očekivala ni da ću biti kriva za sve… E to je najuzbudljivije kod nas. Šta god da se desi, on mene okrivi. A neka ga, nije on kriv što sam ja kriva za sve, pa jel? Hajmo biti realni… A i muško je, treba ga razumjeti. Stalno je pod stresom, jer nije lahko imati ženu kao što sam ja. Valja to izdeverati…
Evo baš mu danas velim: Pa ti ćeš ljubavi u sred Dzenneta, samo zato što me trpiš ovakvu…
Znate li šta je rekao?
Amin!!!
I onda smo zajedno dovili da ode u Dzennet, a ja mogu i do Švicarske sutra, ako Bog da.
(Tekst iz moje nove knjige “Svekrvin sin” koja će uskoro ako Bog da biti dostupna čitateljima)
Razija Colakovic
Više sadržaja pogledajte na: https://www.facebook.com/MuhabetsaRazomofficial
