Nesvakidašnje čudo dogodilo se ovih dana u Trebinju. Vjerovali ili ne momak je dobio posao u državnoj firmi, a da prethodno nije imao nikave veze ili kako u Trebinju vole reći štele.

Za naš portal je izjavio slijedeće: “Prijavio sam se na konkurs na nagovor roditelja. Moja majka vidjela je konkurs u Glasu Trebinja i nakon što ga je kako mi je sama rekla pročitala osam puta rekla mi je da predam papire. Iskreno bio sam umoran od predaje papira i silnih odbijenica, ali sam zbog mira u kuću prikupio papire i predao ih. Svi su mi govorili da tražim vezu, a ja nisam imao nikoga. Majka zna jednoga doktora, ali on je u penziji, a tata samo odmahuje rukom.

— Sine moj, prije ću ja postati direktor HET-a nego što tebe prime, nego hvataj se ti tacne i novčanika pa zaradi koju dnevnicu. Odgovorio sam mu da sam završio fakultet s najboljim ocjenama, i sada ja nosam tacnu, a loši đaci su po državnim firmama.

— Bolje ti je bilo da su bio u stranci mjesec dana, nego što si godinama išao na fakultet, uporan je tata. I tako sam predao papire i naravno za par dana sam i zaboravio na sve to.

Nakon desetak dana zvonio mi telefon, a ja bio na smjeni i nisam ga čuo. Kada sam vidio nepoznat broj mislio sam da su to oni dosadnjakovići iz Top shopa. Htio sam ih nazvati i reći da mi ne trebaju ni usisavači, a ni dormeo soljice, ali nisam imao na računu. Prošlo je pola sata i opet zazvoni, gledam isti onaj broj i javim se.

-.Gospodine imamo sretnu vijest za Vas. – Znam da imate, ali nemojte se zamarati, na poslu sam i nemam ja vremena. – Ne razumijem, kako znate? – Već sam ja bio sretnik koji je od vas dobijao popuste ko zna koliko puta! – Kakve popuste sada? – Na deke, madrace, usisacače, a sada vjerojatno hoćete da mi uvalite sovice. – Kakve sovice gospodine? – Šta ja znam kakve, one u bojama, Ne trebaju mi ionako spavam sam. Cure nemam, a kako bi je i imao kad nemam prebijene u džepu. Moram raditi, tacna mi je puna. – Ali, gospodine, mi vas zovemo da javimo da ste primljeni u našu firmu. Prošli ste na konkursu.

Kada sam to čuo ispa mi tacna. Razletiše se šolje od kafe po podu, a jedina piva mi pade pravo na nogu. Jauknuo sam, a s druge strane telefona žena upita jesam li dobro?

— Gospođo, vi mora da ste iz emisije „U zdrav mozak“ i mene ste našli da zafrkajete. Okrećem se ko ventilator da vidim ima li igdje skrivene kamere.
— Ovo je gospodine ozbiljno, nije nikakva šala. Dobili ste posao!
— Hajde me poškakljite da se nasmijem, jedimo mogu dobiti otkaz u kafiću jer sam ispustio tacnu punu pića. Ode mi dnevnica.
— Nećete više morati raditi s tacnom, ponovi žena i reče da dođem ujutru u firmu.

Ostatak dana sam proveo dumajući ko se sa mnom zahebava. Na kraju sam provjerio broj i vidio da je iz firme, Otišao sam kući, pa sam prvo namirio majki čašu vode i šećera da je šlag ne strefi. Kada sam joj rekao ostala je bez riječi, samo je gledala u mene ko da gleda kroz mene i počela se moliti. Tata je čuo da mama glasno moli i vidio da nešto nije u redu i utrčao je u sobu. Rekao sam mu za posao, a on brže bolje popi onu vodu sa šećerom. Kako nije bio ljubitelj vode sve ga to zagrcalo, pa sam ga morao izlupati po leđima da dođe sebi.

Naveče se sve smirilo. Mama je još zahvaljivala Bogu na poslu, a tata je s vode i šećera prešao na šipak i rakiju lozu. Poslije šeste ustao je i rekao: Moj sine, rekao sam ti ja da treba učiti škole. Ko je sreće vidio u kafani s tacnom.

Ja ga nako upita šta je s onim da će on prije postati direktor nego ja dobit posao, a on onako zaplićući jezikom reče: Moj sine nije ni HET što je bio za vrijeme Čeda Kapora.

Ujutu ja otišao u firmu. Dobri neki ljudi me dočekaše. Čestitali mi i rekli da primaknem stolicu u bilo kojoj kancelariji.
— Dobro, a šta mi je posao?.
— Za početak pomozi onima u čiju kancelariju sjedneš.
— U redu, a šta oni rade?
— Ne rade ništa, šta bi radili, reče sekretarica i namignu mi.

I tako prvi radni dan mi prođe u obilaženju kancelarija. Pomagao sam mojim novim radnim kolegama da ne rade ništa. Nije me bilo briga, bitno je da je plata na vrijeme. Sjeo sam u jednu kancelariju i upoznao sam se s kolegama. Fini neki ljudi, brat i sestra i njihova prva rodica.

Ne prođe dugo završi ja i na portalima. Glavna vijest kako je neko s biroa dobio posao u državnoj firmi. Komentari ispod vijesti pišu da je fake vijest i da lažu.
— Nema teorije da neko s biroa dobije posao, Sve je to propaganda, Ovo je prvoaprilska šala. Ako je i dobio pos’o mora da sa Zubaca, samo su neki od komentara.

Oglasili su se i iz moje firme i saopštili da su oni ti koji misle da treba mladima dati šansu i da je to njihov pravac, i bla bla bla…

A ja? Ma šta me briga bitno da je plata na vrijeme. A to što nisam im’o veze ionako nema veze sa cijelom pričom.

(Ovo je tekst satiričnog sadržaja. Napisan je bez namjere da nekoga uvrijedi ili omalovaži. Njegova svrha je ukazivanje na negativne trendove u društvu i iskren i neobavezujući pokušaj uticaja na njihovo ispravljanje)

Izvor: Hercegovina.in / Adaptacija Leutar.net